Slobodan Reljić


Krik u Gluvom Dolu


Četvrt veka nakon Velikog rata (7.decembar,1970) Nemac Vili Brant »poklonio se žrtvama fašizma u Varšavi«. Slika čoveka u zimskom kaputu, koji kleči na mestu gde se u ustanku zbog života u neljudskim uslovima početkom 1943. »od preostalih 71000 stanovnika . . . spaslo samo 82 iz geta« postala je jedna od glavnih ikona druge polovine XX veka. Godinu dana kasnije nemački državnik,vizionar i čovek Brant dobio je Nobelovu nagradu za mir. Uhvaćena u iskrenoj zgrčenosti, ta silueta Nemca pokajnika, pretvorila se u znak pitanja nad svakavim savremenim ljudskim bezumljem.

Kako su se sukobi u bivšoj SFRJ bližili kraju tako je mnogima na um padao onaj Brant u getu. Verovalo se, čini se iskreno, da bi se sa dva-tri dobra gesta moglo lako uleteti u svetlu budućnost. Ali izgleda da, ipak, nema »preskakanja lekcija« Kada su se, posle nepune decenije, našla dva pravednika da nešto učine na sliku i priliku Branta ispostavilo se da niti oni umeju da »onako« kleknu i zariju se u moždane vijuge svojih sunarodnika, niti narodi u tom činu nađu neki veliki znak.

Pokušaj Svetozara Marovića i Stjepana Mesića da u septembru ove godine , u Palati federacije na Novom Beogradu, odigraju brantovsko mirenje završio je kao premijera predstave koju je najbolje što pre zaboraviti. Ali Maroviću đavo ne da mira. Tako je predsednik »državne zajednice SCG« prošle nedelje, a bez dogovora s bilo kim, rešio da oproba sreću još jednom. I sve se odigralo kao farsa. Dok je Mesić, čovek manira, širine i osoba bez kompleksa, primio izvinjenje dostojanstveno i s merom, sarajevski »nosioci vlasti« i javno mnjenje »primili su sve s cinizmom« (Gardijan) Tako je isti uvodničar sarajevskog dnevnog lista »građanske opcije«, koji je posle susreta Marovića i Mesića video da »geste dvojice predsjednika označavaju početak bolje saradnje« sada Marovićevo jednostrano »klečanje« ocenio kao – nedovoljno. »Izručenje optuženih, nevezivanje Republike Srpske za status Kosova i emitiranje emisija koje objektivno analiziraju nedavnu istoriju – izazvaće skrušenost i osjećaj stida. Tada će biti skinuta odgovornost sa naroda«. I: »sasvim dovoljno su sposobni i jaki da uhapse Ratka Mladića, a ne da kao papagaji ponavljaju kako pojma nemaju gdje se krije.«

Dobro u opštoj buci je što »crni kukavac«, kako Marovića doživljvaju ekstremni protivnici izvinjenja u Srbiji, postaje lakmus na kome se lepo ispisuju prikrivena uverenja raznih zagovornika »pojedinačne krivice« . Za njih je kolektivna krivica Srba neupitna. Drugi deo takve istine je vera u potpunu nevinost sopstvenog kolektiva . »Nije bilo potrebe da mi na bilo koji način odgovorimo na tu ispriku, a pogotovo ne da se mi nekome ispričavamo”, izjaviće član  Predsjedništva BiH Sulejman Tihić. Bosna je tako Gluvi Do u kome narodi ne slušaju jedni druge, a o Maroviću i da ne govorimo.

Za razliku od Tihića predsednik RS Dragan Čavić kaže da su Bosni “potrebna tri Vilija Branta da bi izvinjenje imalo smisla”, što valjda nikako ne bi moglo pasti na um federalnom funkcioneru, Bošnjaku, koji Marovićevo mrmljanje prihvata kao “dobro došao čin” jer “dolazi od visokorangiranog zvaničnika zemlje koja je izvršila agresiju i genocid”.

U današnjoj Bosni , na pitanje novinara da li očekuje Marovićevo izvinjenje građanima BiH, odgovor “ Zbog čega? Zbog toga što smo pobili njegove (JNA) vojnike 1992. godine u Tuzli", može dati samo srpski član kolektivnog predsedništva. Samo bi se Borislav Paravac mogao setiti i logora koje su držali Bošnjaci, i masakra nad Srbima, i likvidacija pripadnika tog naroda, mudžahedina... Samo bi on iz tog tela mogao da se seti da je “14.novembra 1997. godine u rejonu sela Stog, u Bosni, obavljena ekshumacija 17 tela pripadnika Vojske RS. Ni jedno telo nije imalo glavu. Pretražen je ceo teren, ali one nisu pronađene...” Zato Marovićevo izvinjenje Mesiću jeste loša predstava slabog efekta, a pokušaj u Sarajevu rezultira cinizmom i ima suprotan efekat.

Svaka njegova reč doživela je tumačenja toliko daleka da se čini kao da su ti ljudi slušali potpuno različite poruke. Izvesni Sava Videnović će na sajtu “Sorabia” poslati vulgarnu poruku, koja zvuči kao ona dobacivanja iz rovova za vreme rata, ali iza koja bi se i danas moglo naći još potpisnika: “Maroviću, crni kukavče, što učini od sebe, što dozvoli  da budeš balijsko pašče?” Pustimo Save, trebalo bi da u Sarajevu ima više razumevanja za mišljenje Milorada Dodika koji Marovićev čin ne vidi “kao dokaz priznavanja krivice za ratna zbivanja već kao poziv da i zvaničnici BiH učine isti gest”.

Ali – ne. Novinari nisu našli “zvaničnika” koji bi tako šta uopšte uzeo u razmatranje. Maroviću se šalje poruka da prestane “stalno izbegavanje da se stvari nazovu pravim imenom: zločin zločinom, genocid genocidom” Kod onih koji sebe doživljavaju kao apsolutno bezgrešne izvinjenja ne pomažu. Izvinjenja se izmenjuju između grešnika. Osvešćenih grešnika. Marovićevo izvinjenje danas nema ko da primi. Jer i Brant bi u Varšavskom getu džaba klečao da to nije imao ko da razume i prihvati. Ono duboko ćutanje bi bilo samo lični čin koji bi odavno izbeleo iz kolektivnog pamćenja. U Gluvom Dolu ni krik se ne čuje.

(Autor je glavni urednik nedeljnika NIN)